LATINOAMERIČKI PLESOVI

Živa muzika, pozitivna energija, jake emocije ne mogu nikoga ostaviti ravnodušnim. Latinoamerički plesači ne samo da pokazuju brzinu kretanja, visok tempo i ritam već svaki nastup ima svoju spefičnost, temperament i umetničku stranu. LA plesovi su veoma popularni, turniri se održavaju tokom cele godine širom celog sveta. Svake godine raste broj ljudi koji žele da nauče da igraju. Vrata plesne sale nisu otvorena samo za dečka i devojku ili bračne parove, već za sve mlade ljude koji sanjaju da naprave karijeru. Mnogi dolaze na čas da nauče pomalo  grubi džajv, ples ljubavi, paso doble, provokantni ča ča ili veselu sambu. Možete biti sigurni da je ovo sjajna stvar i za vas.

 

Latinoameričke plesove su razvili tri dosta različite celine: afrički Crnci, evropski beli doseljenici i domoroci –  američki Indijanci.

Na početku kolonizacije, u XVI veku se kod belih kolonista (Španaca, Portugalaca) pojavila potreba za kulturom. U tropskom području su živeli crni afrički narodi, koje su belci grupno preseljavali. U novu domovinu oni su doneli bogate ritmične i plesne običaje stare Afrike. Isto tako važna stvar za ples je činjenica da su afrički narodi u Americi upoznali ples u paru tkđ. u XVI veku.

Beli kolonisti su ispočetka čudno gledali na crnačke plesove uz muziku, hteli su da održe večnu pregradu između njih i Crnaca. Međutim crnački živalj je prouzrokovao veliku uzburkanost sa svojim plesovima, tangom i rumbom koji jesu prvobitni afrički oblici, sa svojim ritmom i muzikom. Belci su uskoro krišom preuzeli ritmove i plesove od njih.

To je došlo do izražaja u XIX veku kada su crnci prešli u direktnu vezu sa belcima. Tako zaključujemo suprotni uticaj: crnci su prihvatili plesove i pesme svojih gospodara, a Španci i Portugalci suprotno. Lako se zaključuje da su afrički crnci postavili temelje daljem razvoju latinoameričkih plesova. Ritmična nadarenost za ples i muziku je kod Indijanaca na nižem stepenu razvoja i njihovi plesovi nisu posebno bogati.

Ogroman pohod  latinoameričkih plesova i kreolske muzike u Evropu počeo je sa tangom 1907. godine dok je 1930. godine usledila rumba i samba koje su očarale Evropu. Zatim su sledili mambo, ča-ča-ča, bolero itd.

 

Samba

Samba se pojavila u Evropi 1924. godine, dok je 1948. postala pomodni ples. To je veseo ples koji predstavlja muzikalnu pratnju prirodne glume „carnevala u Brazilu“. Zasniva se na starim muzičkim folklornim motivima i predstavlja sveobuhvatni pojam za stotine brazilskih vrsta plesa, koje su sa sobom doneli Afrikanci. Radi se o 2/4 taktu sa tempom od 52/58 taktova u minuti. Kod Sambe, koja se od 1959.godine igra na plesnim turnirima, parovi se pokreću talasastim pokretima kroz prostor. Za sambu je karakterističan veliki broj žustrih pokreta kukovima u svim pravcima u prostoru, kao posledica naglašenih kontrakcija mišića trbušnog zida.

 

Ča-ča-ča

Ča-ča-ča je došao iz Havane na Kubi i isto kao havana cigare i rum ulazi u krv. Prethodnik tog plesa je bio mambo koji je zapravo oznaka za muziku, a ne za ples. Svaka prava afro-kubanska muzika je bila igrana kao mambo. Cha-Cha-Cha je prvi put predstavljen 1953. godine u Njujorku. Ime plesa nije ništa drugo nego glasno “slikanje”. Pleše se sa tri koraka i kao turnirski ples egzistira od 1962.godine. On je 4/4 takt sa 30-34 takta u minuti. Njegov osnovni karakter je nestana opuštenost i koketno udvaranje, odnosno nastojanje plesačice da svojim izvođenjem figura  zavede svog partnera.Neprekidno kretanje kukova u prostoru je bitna karakteristika ovog plesa i ono se na trenutak prekida jedino ako to zahteva neki detalj koji treba da se naglasi u ideji konkretne koreografije.

 

Rumba:

Rumba je društveno ime za više kubanskih plesova u parovima. Smatra se da je prvobitni oblik rumbe u nekom pogledu muzička stara kubanska habanera. Rumba i habanera-rumba je ples afričkog porekla odnegovana na Kubi odakle se proširio oko 1930. godine u plesnim dvoranama Amerike i Evrope. U početku se rumba nije mnogo raširila u Evropi, ali nekoliko godina kasnije je postala pravo evropsko otkriće posebno zato što su joj Francuzi dali koreografski obrađen oblik.

To je najsporiji latino-američki ples, nastao u XIX veku na Kubi i jedini je latino-američki ples oko koga se vodio rat (takozvani Rumba ratovi 1958-1963). Pri tome su želeli, kako Engleska tako i Francuska, da se njihove interpretacije plesa normiraju. Sukob je tako završen, da je Internacionalni komitet odlučio da odobri obe varijante. Karakteristično za ovaj ples u paru, sa delimično komplikovanim plesnim figurama, su pokreti kukova i zadnjice, koji se vraćaju na afričku tradiciju. Rumba predstavlja udvaranje gospodina svojoj dami, koja se njemu rado prepušta, da bi mu takođe odmah zatim pokazala hladna ramena. Karakteristika tehnike plesanja rumbe , je kao i kod ča-ča-ča, opruženo koleno u trenutku kada se prenese težina tela na desnu ili levu nogu u bilo kom koraku. Ovaj 4/4 takt sa tempom od 28-32 takta u minuti zahteva od plesnog para mnogo izdržljivosti.

 

Paso Doble

Paso Doble je plesna interpretacija borbe toreadora sa bikovima gde gospodin ovde predstavlja hrabri torero dok je njegova partnerka za njega crvena marama (zato dama na sebi nosi crvenu maramu). Oboje zajedno igraju oko imaginarnog bika gde bikove predstavljaju drugi plesni parovi koji se po pravilu ipak “ne ubijaju”, već se samo pleše do zida. Bukvalno prevedeno Paso Doble znači „dupli korak“ i to je jedan živahan ples u paru, sa jednostavnim materijalom za korake čija muzika je obogaćena elementima Flamenga.

Danas je Paso Doble u Srednjoj Evropi potisnut u pozadinu. On je doduše od 1945. godine turnirski ples i uči se u školama plesa, a u javnosti je slabo zastupljen. Pri izvođenju Paso Doble plesači nepokreću suviše kukove u prostoru, kada je u pitanju tehnika izvođenja koraka. Veća pažnja se u tehnici i prilikom plesanja posvećuje pozicijama, odnosno figurama koje plesači izvode. Dok su kod svih plesova partneri potpuno ravnopravni, u PasoDoblu plesač je u nešto istaknutijoj poziciji u odnosu na partnerku. Razlog za to je osnovna ideja koju sa sobom nosi ovaj ples.

 

Džajv (Jive):

Korene tog plesa nalazimo 1930. godine kada je bio u modi sasvim nov ples s imenom sving. Tom plesu je sledio nov popularan ples boogie koje je u svetu postao poznat 1938.godine. Muzički i plesno se boogie razvio iz bluza. Najpre se boogie  plesao u Harlemu, crnačkoj četvrti Njujorka. Prvi plesači su bili crnci koji su najviše plesali uz običaje, a onda su sa oduševljenjem i belci preuzeli taj ples. U Evropi se 1940. godine  govorilo o modernim plesovima: behop, jitterbung in jive. Jive je poznat pod imenom blues-boogie pleše se u ritmu bluza. Osnova plesa je osmokoračni sistem.

 

Osnovni korak se uči najbolje, dok se čeka ispred jednog zauzetog toaleta. Jitterbug je nastao oko 1940.godine u SAD iz Boogie-NJoogie, plesao se u početku uz Boogie-NJoogie ili Snjing muziku i tek kasnije uz Rock’N’  Roll muziku. Jitterbug se vraća na jedan akrobatski, skačući, improvizovani način plesa obojenih u Njujorku. Dovodi do izražaja radost življenja. Upravo kao i Rumba i Jitterbug, za vreme nacista je bio zabranjen. Ipak na osnovu svoje pojavne vrednosti uao je 1945.godine u internacionalni plesni program i danas se naziva Jive. Jive je 4/4 takt sa 32-40 taktova u minuti.

Jive je najlepraviji i najdinamičniji ples. Iako je fizički najnaporniji sportski ples on plesačima pruža velike mogućnosti izražavanja tokom izvo|enja.

 

Studio RMP Klub je centar za ples i fitnes sa iskustvom - to je novi pogled na zdrav način života, novi pogled na sport i novi pristup u organizaciji vašeg slobodnog vremena. Mi garantujemo profesionalni i sistematski rad koji je prilagođen vašim mogućnostima, dobru ponudu različitih programa i više nivoa poslovne saradnje. Težimo najvišem zadovoljstvu i najzahtevnijih korisnika naših usluga, saradnika i naših partnera.