STANDARDNI PLESOVI

U današnjem svetu Standardni plesovi su postali obavezan dodatak na svečanim događajima, bilo da je to venčanje, razna okupljanja ili veliki festivali. Standardni plesovi – jedinstven ukras bilo koje manifestacije.

Elegantni pokreti izazivaju pravi vatromet pozitivnih osećanja i emocija, stvarajući veselo raspoloženje i estetsko zadovoljstvo posmatranjem. Ova disciplina povezuje zanimljivo i lepo, neguje čiste linije, besprekornu glatkost pokreta i lako kretanje po parketu. To je harmonija muzike i oblika, ispunjenih gracioznim i do savršenstva uvežbanim pokretima plesnih parova. Ako odlučite da se bavite plesom, sigurno treba da se oprobate i u Standardnim plesovima. Godinama oprobane tehnike i ogroman broj naučenih polaznika sigurno će dati rezultat. Možete početi i sa 4-5 godina, a limit ne postoji. Ako ste mladi i ambiciozni, dođite i naučite. Vrlo brzo ćete biti u mogućnosti da se takmičite i prikažete sve što znate publici i sudijama, ako ste znatno stariji, možete naučiti da igrate zbog sebe, a onda će vaše plesne korake ceniti ljudi oko vas na bilo kom mestu. Na kraju krajeva, ovo je zaista prelepa disciplina.

 

Englezi su razvili društveni ples do najvišeg nivoa pa se u njihovu čast zove dobar plesni stil standardnih plesova (počasno engleski valcer, fokstrot i sloufoks) kao engleski stil. Englezi su leta 1914. godine dobili svoj prvi ples fokstrot iz kojeg su razvili svoj stil. Cenili su jednostavnost, otklanjali su sve što je bilo patetično i preterano. Njihov veliki doprinos razvoju kulture nedvosmisleno obuhvata područje od društvenog do sportskog plesa. Nasuprot tome, tako različiti, a u stvari neposredno povezani, formula za njihov način plesanja je: gibanje u linijama, izražavanje u oblicima i u isto vreme mir i strast u stilu. Nijedan drugi narod nije mogao razviti takav moderan stil plesanja kakav je engleski stil standardnih plesova.

 

Engleski Valcer

Valcer se pojavio sredinom XVII veka u okolini Dunava i u drugim alpskim krajevima, a razvio se krajem XVIII veka iz austrijskih  i bavarskih narodnih plesova  landera, langausa itd. Zapis iz 1801. godine, kad je bila vladavina valcera, kaže: Engleski ples nema karaktera, svi su sastavljeni od poskakivanja i poklekivanja i to nije bio ples. Valcer kod Engleza ima ¾ takta i oni su ga nazvali počasni ples, engleski valcer. Sasvim drugačije su valcer posmatrali u Francuskoj. Francuski plesači počinju plesati valcer 1767. godine. Francuski valcer ima takođe trodelni oblik, ali se delovi nižu u svebržem tempu. U stilizovanom slobodnijem obliku valcer se komponuje naročito u doba romantike kao virtuozna ili lirski poetična igra.

Danas je on za sve plesače turnira najintenzivniji ples za trening iako je kombinacija koraka u poređenju sa drugim standardnim plesovima jednostavna. Muzika je lagana, nežna i oscilirajuća sa naglaskom na prvom taktu. Sva elegancija pokreta, koju plesačeva mašta može da zamisli, javlja se u engleskom valceru. Pri plesanju engleskog valcera do izražaja dolazi i klizajući talasasti  korak koji posmatraču pruža zadovoljstvo da vidi ono što je najlepše kod ovog plesa. To je najharmoničniji standardni ples  sa tempom od 30 taktova u minuti i time je upola sporiji nego bečki valcer.

 

Tango

Tačan izvor plesa nije razjašnjen. Njegovo poreklo se osporava i pretpostavlja se da je nastao u jednoj siromašnoj četvrti u Buenos Airesu. Samo ime je nejasno i prvi put se pojavilo 1808.godine u Montevideu. Ime se tumačilo različito, kao zabavni ples crnaca, zatim kao ples u paru. Po nekim teorijama ime je nastalo iz afričko-kubanske reči tangana. Tango je počeo osvajati Evropu 1907 godine u Parizu kao prvoj prestonici koja ga je preuzela i kultivisala. Takozvani ples “sa stopom”, plesale su devojke u raskošnim haljinama i mladići u gančo odeći. Tango je bio ples zaljubljenih. Tadašnji način plesanja je bio drzak, obojen strastima i magično privlačan. Tradicionalni Tango se razlikuje još mnogo od današnjeg: neprekidne varijacije figura se plešu po habanera ritmu. Noviji tip tanga razlikuje se od prvobitnog životnim tempom i sinkopiranom melodijom. Za instrumentalnu pratnju tanga tipičan je sastav: violina, harmonika , klavir i kontrabas.

Za vreme Prvog svetskog rata Tango je skoro potpuno nestao sa parketa. Tek u oktobru 1922. godine standardizovan je na jednoj konferenciji od 300 učitelja plesa sa sledećim pravilima: primena moderne tango muzike, određivanje 33 takta u minuti i obavezno pravo držanje stopala (bez kretanja naviše-podizanja). Do 60-tih godina Tango je bio u programu turnira latino plesača.

Iako je latino-američkog porekla spada u standardne plesove, jer se igra zatvorenog držanja. On važi za najerotičniji od standardnih plesova. Karakteristični su veoma brzi pokreti glave i tela, koji se iznenada zaustavljaju. Tango je bio i ostao „kralj“ društvenih plesova, kroz koji se izražava vrhunsko plesno umeće i koji predstavlja veliko nadahnuće.

 

Bečki Valcer

Bečki valcer je nemačka narodna igra. Prvi put je odigran na pozornici u Beču. Četiri člana opere obučeni u crne i roze kostime izvodili su istu igru. Ples sa najdužom tradicijom: njegove preteče potiču iz XII i XIII veka. Krajem XVIII veka su „Okretač“ preuzele Bečlije i nazvali ga Walzer. Bečki carski dvor ga je kasnije proglasio društveno korisnim. Oko smene stoleća raslo je obožavanje valcera u toj meri da ga nisu mogli potisnuti ni moderni plesovi našeg vremena. Kao turnirski ples standardizovali su ga Paul Krebs (Nurnberg) i Alex Moore. Ritam se interpretira po pravoj liniji okretanjem tela. Obeležen je jakim visinama i dubinama. Muzika je brza, tečna i temperamentno oscilirajuća. Igra se sa 60 taktova u minuti. Bečki valcer zahteva najbolje uslove i zbog toga se pleše pola minuta kraće nego drugi standardni plesovi. Zahteva odlično poznavanje osnovne plesne tehnike, koja je baza za plesanje ovog dinamičnog i zanosnog plesa. Takođe je potrebno da plesači poseduju sposobnost izvanredne prostorne orijentacije.

Muzika J.Štrausa oplemenila je bečki valcer i učinila ga gracioznijim, lepšim i lepršavijim.

 

Sloufox

Sloufox je tipičan standardni ples. Iz njega su se razvili svi drugi takmičarski standardni plesovi. U leto 1914.godine pojavio se Foxtrott prvi put u SAD. Vodi poreklo iz džez muzike crnaca i plesalo ga je crnačko stanovništvo u NewYork-u, pre nego što su ga belci osvojili. To je bio jedan tipičan „idi kuda ti hoćeš“ ples, i već 1915. godine prilagodio je u Engleskoj svoj karakter nežnijim i mirnijim pokretima (jedan spori korak i dva brza). Sam termin Sloufox, označava dugačak vremenski produžen (otegnut) korak koji se zbog toga izvodi polako, odmereno, prirodno i lagano, dok su brzi koraci mnogo kraći i tehnički se izvode tako da su pete veoma malo podignute. Par bi trebalo istovremeno i bez zaustavljanja da klizi po parketu. Posmatrač treba da stekne  utisak da par ne dodiruje tlo, odnosno kao da se plesne figure izvode neposredno  iznad tla. Tempo iznosi 30 taktova u minuti.

 

Kvikstep

U Engleskoj je , 1925.godine, počela groznica Charlestona, iz koga je postepeno kombinovanjem sa brzim foxtrott koracima, nastao Quickstep. Sam Charleston bio je previše divlji i previše agresivan, da bi svoj početnički uspeh na duže vreme zadržao. Quickstep je ušao kao poslednji ples u turnirski program i zadržao je grubi karakter Charlestona. Quickstep karakterišu veoma brzi, kontrolisano tečni pokreti, koji se savlađuju dinamikom, promenom „slow“ i „quick“ koraka i brzim tempom od 52 takta u minuti. On je veseo, sportski i bogat trikovima. Posebno su naglašeni brzi pokreti nogu, koji deluju lako i neozbiljno.

 

Studio RMP Klub je centar za ples i fitnes sa iskustvom - to je novi pogled na zdrav način života, novi pogled na sport i novi pristup u organizaciji vašeg slobodnog vremena. Mi garantujemo profesionalni i sistematski rad koji je prilagođen vašim mogućnostima, dobru ponudu različitih programa i više nivoa poslovne saradnje. Težimo najvišem zadovoljstvu i najzahtevnijih korisnika naših usluga, saradnika i naših partnera.